Jun 26, 2020

Moje ime je Milutin i ja sam zavisnik.

Jedne lijepe septembarske večeri, moj sadašnji kum, a tada najbolji drug našli smo se ispred kuće našeg trećeg najboljeg druga, kojeg smo u tom trenutku jedva čekali da vidimo.On se vraćao iz Njujorka, gdje je boravio tri mjeseca, kod svog bogatog rođaka.Nas trojica bili smo nerazdvojni drugovi.Bili smo generacija. Moj kum ija smo trenirali fudbal, i uz sve to bili dobri u školi, a trećeg drugara ništa od toga nije zanimalo. Bio je jedinac, kom su roditelji sve ugađali, i već kad se vratio iz Amerike, počeo je da živi sam. Ugledavši ga te večeri nismo ga prepoznali. Vratio se sa potpuno drugačijim stajlingom, ozbiljnom košuljom, cipelama i skupim satom. Bio nam je neobičan i interesantan, znajući da je pošao sa kačketom na glavi i pirsingom na obrvi. Ostavio je  kofer kod kuće, i odmah smo se zaputili prema gradu. Bili smo klinci, imali smo po 15 godina, 1.razred srednje škole, grad nam nije bio nepoznat, ali alkohol jeste. Prepričavajući nam američki život, naručili smo pivo.Smatrao sam da sam zreo za tako nešto.Popio sam 3 piva i nisam znao gdje se nalazim. Bilo je previse smijeha i raspoloženja te večeri. Jedva sam čekao da dođem sjutra u školu i ispričam ostalima kako smo se proveli prethodne noći.Osjećao sam se već odraslim poslije svog prvog pijanstva. Počeli smo da se skupljamo kod druga skoro svake večeri, ali nisam pio, iz razloga što mi je fudbal tada išao najbolje. Imao sam viziju sebe u budućnosti kako igram fudbal i živim sportskim životom. Drug je jedne večeri iznio na sto malo veći srebrni kofer I rekao da je to donio iz Njujorka. U tom koferu nalazili su se žetoni za Texas Hold’em Poker.Objasnio nam je da je to igra koja može da se igra samo u novac.Kad sam vidio žetone, već mi se svidjelo. Počeli smo nas trojica da igramo u pare, ali sav taj novac smo trošili zajedno. Dijelili smo bukvalno sve. Naravno, taj sam novac uzimao od mojih za džeparac, ali to mi nije bilo dovoljno da živim život u koji sam već bio zakoračio jednom nogom.

Imao sam 15 godina, igrao sam kladionicu i kockao karte u pare. Koristio sam to što treniram i što sam dobar u školi da često izlazim iz kuće i provodim vrijeme sa društvom. Inače, nisam volio da budem kod kuće sa roditeljima, jer živimo u malom stanu na Zabjelu, a u prilog mi je išlo što mi sestra nije bila tu, već na školovanju u drugoj državi i teško su moji mogli da saznaju gdje sam i šta radim. Izmišljao sam da učim kod nekoga, a ja sam igrao karte u pare, pratio kladionicu i kako je vrijeme prolazilo znao da vikendom popijem koje pivo. Malo po malo, sve sam više i više počeo da konzumiram alkohol, nisam obraćao pažnju da l’ je vikend ili nije. Počeo sam da uzimam novac na kamatu da bih kockao, jer mi je za takav život trebalo malo više novca. Kako sam rastao, tako su rasli i moji apetiti za novcem, alkoholom, kockom i dobrim provodom. Sve to ulivalo mi je veći osjećaj pripadnosti društvu, pomisao da sam odrastao, da sam ispred svoje generacije, da me ljudi smatraju što većom “facom”, da uz alkohol lakše sklapam nova prijateljstva, kako s drugovima, tako i sa curama.

Moji roditelji su tada bili mirni, mislili su da ja rastem baš onako kako su me oni vaspitali. Otac me je uvijek pratio na treninzima i utakmicama, a majka je bila zadovoljna jer sam se još ranije makao od društva ispred zgrade, od momaka koji su već duboko bili zagazili u svijet narkomanije. A ja sam tada važio za jako dobrog i vaspitanog momka, koji se bavi sportom, a uz to još i dobro uči. Sve mi je to išlo u prilog, da što dalje od kuće radim stvari koje su mene u to vrijeme ispunjavale. Alkohol nisam smatrao prijetnjom.

Došao je četvrti razred srednje škole i odlazak na ekskurziju. Noć prije ekskurzije nailazim ispred svoje zgrade na momke s kojima sam se podigao u djetinjstvu i od kojih sam “pobjegao” i krenuo drugim putem. Jedan od njih ponavljao je razred i došao u moju generaciju, pa je i on sjutradan išao na ekskurziju. On mi je uvijek bio gotivan, a nosimo i isto prezime.Pitao sam ga je li spreman za sjutra i da li su se dogovarali da nose neki alkohol. Odgovorio mi je: “Ma kakav alkohol, ja sam spremio malo više trave, i to je to.” Taj termin marihuana nije mi bio nepoznat, ali ga nisam slušao previse jer se nisam kretao u takvom društvu, a on mi ga je predstavio tako da je u mojim ušima to zvučalo zanimljivo, a istovremeno bezazleno, zbog toga što mi on uopšte nije izgledao kao momak uz čije ime ide naziv narkoman. Te večeri nisam mogao da spavam od iščekivanja puta, to je nešto što svaki srednjoškolac jedva čeka da doživi. Nisam uopšte razmišljao o razgovoru sa drugom koji je spomenuo travu. Alkohola je bila puna torba i meni je to bilo dovoljno.

Kad smo sjutradan krenuli za Atinu, odjeljenje tog druga i moje bili su u istom autobusu, i bilo nam je jako zabavno u putu.Kad smo stigli ista ekipa je nastavila druženje u sobi hotela, i tada je drug prvi put izvadio marihuana. Većina nas nije ni znala šta je to, pogotovu cure, a svima je izgledalo primamljivo. Ja sam tu situaciju iskoristio da se napravim važan pred društvom kao da ja znam kako se to radi i kako to sve izgleda. Te noći sam prvi put u svom životu probao drogu, a da ni trunku nisam razmislio. Nije mi bilo krivo, ali nisam osjetio ništa lijepo u tome, osim dokazivanja pred društvom. Pušio sam još par puta na ekskurziji, i to, takođe, nije bilo ništa specijalno. Osjećaj mi je bio pomiješan, s jedne strane sam razmišljao da li je moguće da se ljudi zamlaćuju ovakvim glupostima, a s druge strane sam vjerovao da postoji taj neki osjećaj koji marihuana pruža. U jednu ruku, bilo mi je krivo što sam to uradio, a u drugu što nisam dobio taj osjećaj o kojem mi je drug pričao.A sve to kreiralo mi je sliku o bezazlenoj supstanci.

Po povratku s ekskurzije, taj moj drug počinje više vremena da provodi sa mojim društvom. Ja počinjem da radim žurke maturanata u jednom lokalu, alkohol je bio non stop prisutan, konzumiram ga u velikim količinama, i zarađujem lijepu svotu novca. Tada već počinje da opada moja kondicija što se fudbala tiče, a vidim da ne mogu da ispunjavam zadate zadatke i u tom trenutku ne marim za svoje snove o velikoj karijeri, već mi život alkohola i provoda izgleda mnogo primamljivije. Nas tri druga se dogovaramo da u Beogradu provedemo tri dana i idemo na fudbalski derbi. Odlučujem da marihuani opet pružim šansu.I tada mi je pošlo za rukom, Sve se nekako samo namjestilo, da i putovanje i boravak tamo budu kao u snovima.A taj osjećaj mi je upravo dala marihuana.Uopšte nisam pio alkohol, samo sam konzumirao marihuanu.Sve mi je bilo pojačano smiješno, i zanimljivo.

Kada sam se vratio, počeo sam da je konzumiram svakodnevno.Smatrao sam da ljudi koji to ne konzumiraju ne znaju šta propuštaju i da nemaju pojma o životu.Mislio sam da sam iznad drugih što to radim.Već počinjem da se odstranjujem iz društva koji to ne uzimaju. Krećem se u krugovima ljudi koji rade sa tim, jer su mi ti ljudi potrebni da dobijem ono što želim. Droga počinje da bude svakodnevna tema u mom životu, kako marihuana, tako i ostale droge.Počinje da se priča o njima, počinje da se govori o tome kako je samo heroin droga. Sada sa svim onim drugarima ispred zgrade, od kojih sam se udaljio ranije, provodim mnogo više vremena, a baza našeg druženja je takođe kuća mog druga koji od 15. godine živi sam.

Završavam srednju školu i donosim odluku da prestanem da se bavim fudbalom. Ta moja odluka na mog oca utiče frapirajuće, jer je tolike godine polagao nade u mene i vjerovao u moj fudbal. Odlučujem da upišem Ekonomski fakultet u Podgorici. Koristim u tom trenutku majku, koja je bila za moj fakultet da smiri i sabere oca, a krivim ih kako meni ne mogu da plate školovanje kao sestri, i na taj način skidam krivicu za sebe i svoj iznenadni prestanak bavljenja sportom stavljam u drugi plan. Moji i dalje nisu mogli da znaju da je njihov sin počeo da pije i puši travu svakodnevno u sve većim količinama, jer sam i na faksu bio solidan, davao kolokvijume, polagao ispite.

Zbog sve većeg broja ljudi koji je funkcionisao u našoj bazi okupljanja, i zbog priča kako je to gospodska droga, uzimam kokain po prvi put u životu. Sam način korištenja te supstance u meni izaziva osjećaj velikog momka koji gazi krupnim koracima iznad svih. Osjećam se jako bitnim u društvu, počinjem da uzimam i kokain, i spid, i ekstazi na žurkama i svim mogućim izlascima u grad, smatrajući da je samo heroin droga. Sve to nije moglo da isprati moje finansijsko stanje, i sad već uzimam mnogo veće svote novca “na kamatu”, i kockam sve više i više jer jedino tako sam mogao doći do još više novca. Kamate uzimam i od ljudi koji mi prodaju drogu. Prolazi mi dosta puta ideja da i sam počnem da prodajem drogu, ali u tom trenutku mislim na porodicu i zatvor i nikako nisam želio da im priredim tako nešto. Kad zaglibim sa vraćanjem kamata, odlazim kod svojih tetaka jer su imale veliku ulogu u mom odrastanju i koristim njihovu ljubav prema meni kao i njihov samački život da izvučem što više novca od njih, a naravno da majka ništa ne sazna. Kada mi je to prvi put pošlo za rukom, za tako ozbiljnu svotu novca, kao da sam dobio krila i mislio sam da nikad neću biti u problemu sa novcem jer znam na čija ću vrata zakucati.

Nisam znao kako kod roditelja da opravdam svoje svakodnevne izlaske. Sve češće ne spavam kući, sa žurki dolazim u ranim jutarnjim časovima i završavam kod druga kući ili kod cura koje sam tada konstantno mijenjao. Moji tada počinju da se pitaju odakle mi novac za takav život, i ja, ne razmišljajući o tome da idem totalno pogrešnim putem, smišljam novi potez, i uprkos studiranju, tražim od njih da mi se nađe posao da radim i da imam svoj novac. Taj mi posao nalazi moj tada budući zet u jednoj firmi koja mi pruža dobre uslove a i još bolje mogućnosti da živim život baš onakav kakav u tom trenutku i živim. Dobijam svoje auto, službeni telefon, i počinjem da radim.U očima mojih roditelja izgleda da pravim veliki korak ka ozbiljnosti. Ali, ne zadugo, jer na poslu pravim grešku upravo zbog svoje neozbiljnosti i poslije 5 mjeseci rada u toj firmi dobijam otkaz i naravno brukam sebe, svoju kuću i svog budućeg zeta.

Dok sam još radio u toj firmi, jednog vikenda izlazimo u grad, na proslavu rođendana našeg druga, a takav događaj već tada nije mogao da prođe bez konzumiranja supstanci. Zbog veće količine uzetog kokaina, po povratku u njegovu kuću, nismo mogli da spavamo. Igrom slučaja, sa nama se našao drug koji je radio sa heroinom i uzimao ga ponekad. Prosuo je na sto i rekao da će ga to uspavati. Nije nikog nudio da uzme. Javio se jedan drug i pitao može li da proba i dobio pozitivan odgovor. Ja i još jedan drug smo ćutali. U meni se tada odvija borba da ili ne, da ili ne, i ugledavši njih dvojicu koji su već bili “spušteni” odlučujem da uzmem. Mnogo ružan ukus prođe kroz moje nozdrve, umirih se i svi zaspasmo vrlo brzo. Ujutru kad sam se probudio, skoro da sam i zaboravio da sam sinoć uzeo drogu od koje sam bježao i bježao, i smatrao ljude koji to uzimaju narkomanima.

Poslije par dana sam se prisjetio te noći, i pričali smo o njoj, i sjećam se svog komentara: “Je l’ moguće da sam probao heroin, a da ništa nisam osjetio, osim što sam zaspao?!” Kako sam to izgovorio, pojavi se želja da ga ponovo uzmem, jer moja radoznalost o radu supstance bila je jača od svega. Sebe sam već tad stavljao u položaj momka koji se razumije u droge, čak sam mislio da mene droga koju konzumiram radi najbolje od svog društva, i da je ja najbolje provaljujem.

U tom trenutku sam mislio da znam koliko je opasan heroin, gledajući momke koji ga duže vrijeme uzimaju i na šta liče. Ni u jednom momentu sebe nisam vidio takvog, mislio sam da ja mogu prestati sabilo čim kad god želim.

Završili smo heroin te noći. Ušmrkivanjem opet osjetih odvratan ukus tog praha, ali rad te droge je bio potpuno suprotno od opisa ukusa.

Poslije toga sam malo duži period bio svjestan da je ta droga preopasna, i kroz razgovore sa kumom, dolazim do zaključka da smo malo pretjerali sa zezanjem i da treba da povučemo ručnu. Više se nismo svaku noć okupljali kod druga, malo smo se više posvetili fakultetu, a kum tada dolazi sa dobrom vezom za posao, i ja i on počinjemo da radimo – privremeni posao koji traje godinu dana u Ministarstvu za informacione tehnologije, unosimo podatke iz knjiga rođenih, umrlih i vjenčanih u bazu podataka. Taj posao je bio sjajan, ali kroz neko vrijeme, meni je falilo nešto. Pojavila se dosada u meni, kao da mi je nedostajao život bježanja iz stvarnosti, ali ne žurke, provodi i ostalo, nego neko mirnije stanje u kojem mogu da funkcionišem sasvim u društvu. Odlučujem se za onaj osjećaj koji mi je dao heroin, ne mareći za posljedice i misleći iz svog iskustva kao da je droga hobi koji se uzme ili ostavi prema raspoloženju. Počinjem da uzimam rekreativno, pretežno vikendom kad sam slobodan.I to je trajalo sve dok nisam upoznao nju. Prvi put u svom životu sa nepunih 23 godine ja osjećam pravu ljubav i zaljubljujem se na prvi pogled. Do nje sam bio sa dovoljno djevojaka, ali ni u jednoj nisam nalazio nešto što je stvoreno za mene. Činilo mi se da sam u njoj našao sve.Sa njom je sve bilo lako. Bio sam u stanju da mnogo bolje i iskrenije izrazim svoja osjećanja. Konačno sam našao osobu sa kojom imam slobodu da podijelim sve iz svog pređašnjeg života, bez ijedne laži. Više mi ništa nije trebalo, nikakav stimulans za život, ona je posjedovala sve. Prestao sam da uzimam droge, prestao sam čak i da pijem, prestao sam da se gledam sa starim društvom. Sa njom sam proveo naizgled kratkih, ali za mene prelijepih, 7 mjeseci, sve do jedne večeri kad me je, poslije prve naše svađe, koja se i nije baš najbolje završila, ostavila. Od te večeri je nikad više u svom životu nisam vidio, ni do dan danas. Dolazio sam na posao gdje je radila, ali ni tamo se više nije pojavila. Jednostavno je nestala. Neprestano sam je zvao, slao poruke, ni na jednu nisam dobio odgovor. U meni je to izazivalo sve najteže emocije, sa kojima ja, tako još uvijek mlad, nisam mogao da se nosim. Nisam mogao da se borim sa tugom koja je u meni izazvala osjećaj da više ništa ne može biti kako treba. Sve više sam se zatvarao u svoj svijet tuge, bola i razočarenja. Nisam mogao da pričam ni sa kim, uprkos pokušajima porodice koja nije mogla da vjeruje šta se dešava sa mnom i drugova koje tek nisam mogao da vidim. Samo sam mislio na nju i riješio da bijegom od svakoga i stvarnosti svu tu bol riješim heroinom. Više nije bilo dva puta nedeljno, već svakim danom. Sve sam to krio od kuma i porodice.

Jednog jutra probudila me temperatura, tijelo mi je gorelo, bolio me stomak i mislio sam da sam prehlađen.Ustao sam nekako, popio dvije tablete i vratio se u krevet.NIti sam mogao da zaspem, niti mi je išta bilo bolje. Pomislio sam na heroin, nisam imao novca i nazvao sam komšiju koji je bio diler, jer sam znao da će mi on dati i bez para. Kao da sam imao strah od toga da uzimanjem droge meni bude bolje. Znao bih da je to prva kriza i da sam ja postao narkoman. To se i desilo. Povukao sam liniju tog djavolskog praha i svi bolovi su nestali. Nestala je prva kriza i od tada u mom životu više ništa nije bilo isto.

Ni komšija diler od toga dana nije bio isti, više nisam dobijao svakodnevno drogu na tacni besplatno, nego mi je bio potreban novac kojeg nisam imao, jer tada nisam radio, i moj život se pretvara u pakao. Više ne marim za roditelje, sestru, prijatelje, i sve ljude koji me vole.Marim samo za novac, i kako nabaviti još.Već sjutradan vraćam se svom poznatom načinu nabavljanja novca, uzimajući kamate, kockajući.Više me nijedna droga nije interesovala. Samo me zanimalo da sakrijem sve to od ljudi. Kad nemam para da vratim kamate, kucam na poznata vrata kod svojih tetaka, i praveći žrtvu od sebe uzimam novac.

Tada moj kum odlazi u Moskvu da radi kod svog ujaka, ne znajući da sam ja konstantno na heroinu. Idem na igranje malog fudbala urađen od heroina i smatram da ću tako nositi masku i kriti od drugova svoje stanje. Kada mi je kum pošao, kao da sam dobio još veću slobodu da se drogiram sve više. O mojima nisam razmišljao, kako bi to uticalo na njih. Kad sam prvo prodao svoj, pa onda očev lanac, i tražio zlato po kući i prodao sve, tada sam spreamo odgovore, kako da slažem moje kad vide da nema zlata. Kad su vidjeli, moj odgovor je bio da kockam, jer sam mislio da bi ih saznanje o drogiranju deklasiralo, a kocka mi je bila nekako prilagodnija za izgovor.

Taj mi izgovor nekako prolazi, moji mi opraštaju, ali ubrzo moja maska pada. Sestra, znajući kako funkcioniše današnja omladina i vidjevši da se sa mnom nešto dešava dolazi do informacije da se ja drogiram. Pokušava u razgovorima sa mnom da to saznanje čuje iz mojih usta, ali ja bih da joj priznam, al’ mi nešto ne da. Pokušavam da sakrijem heroin ali mi to ne uspijeva. Ona, ne znajući šta da preduzme, a da ne kaže roditeljima koji su slabog zdravlja, dovodi me na razgovor u ovu ustanovu, gdje zbog moje ogromne želje da ne ostanem na liječenju doctor kaže da nisam spreman. Toliko tuge u njenim očima kao toga dana kad smo izašli nikad nisam vidio. Stajala je pored brata narkomana, koji ne želi da pomogne sebi. Pokušava sa grupama samopomoći u gradu, a to mi je tek bilo jezivo. Počinje da mi plaća psihoterapije kod svoje prijateljice, ni to me nije zanimalo. Droga je od svega bila jača, a ja sam I tada smatrao da ću moći sam izaći iz svega. Tako sam i njoj pričao, samo da mi da malo vremena.

Vučem dva ispita na fakultetu i odlučujem se da na sve to moje stanje neuravnoteženosti i totalnog kolapsa to završim, nađem posao u struci, i time sestri zamažem oči da mi je bolje, kao i da roditeljima, koji i dalje ništa ne znaju o mom drogiranju, pružim malo zadovoljstva. Završavam fakultet, i odrađujem pripravnički, a onda opet ostajem i bez posla i bez novca. Odlazim u Budvu i pokušavam da se oprobam u ugostiteljskom poslu, da bih zaradio malo više novca i pobjegnem od mojih. U Budvi odmah nalazim kombinaciju za heroin, jer je to moja svakodnevna potreba.Iako sve vrijeme nekako i pokušavam da se otrgnem iz okova droge, ne uspijeva mi. Tražim nešto što mi može pomoći, nešto za šta mogu da se uhvatim i da probam. I po mom starom receptu, počinjem da mijenjam cure i pokušavam da nađem pravu. Pokušavam da nađem ljubav. Konačno sam upoznao Tanju, dobio ljubav, ali ovoga puta je bilo kasno. Heroin je i od ljubavi bio jači. Poslije samo 2 mjeseca provedenih u Budvi, na moj predlog, dolazimo u Podgoricu, da živimo zajedno, kao i narednih pet godina, sve do mog ulaska u ustanovu. Upoznajem je sa mojima, i oni je prihvataju baš onako kako ja želim. Od samog početka su je zavoljeli.

Nalazimo stan, i počinjemo zajednički život u Podgorici. Ubrzo joj nalazim i posao, jer je željela da radi, a meni je to dobro došlo da imam više slobodnog vremena za drogiranje. Dolazi Nova godina, i moj kum se vraća iz Moskve da boravi tu mjesec dana, i saznaje da sam ja zaglibio sa heroinom. Kontaktira moju sestru koja je već u drugom stanju. Pokušavaju zajednički nešto da urade ali se ja i dalje branim time da nisam u problemu kao što oni misle, i da ću to riješiti sam. Počinjem sestru da varam na testovima, a kum odlazi kod moje cure da je uputi u moj problem. Sada znaju svi oko mene, osim mojih roditelja.Iste večeri poslije posla, Tanja dolazi uplakana, i kroz jecaje mi govori da želi da bude uz mene, i da mi pomogne. Tada shvatam koliko me stvarno ta cura voli, i od tog trenutka sam bio spreman da uradim bilo šta za nju, ako treba i život da joj dam, samo nisam imao snage da uradim jednu jedinu stvar koju je željela od mene, a to je da se skinem sa heroina. A nije da nisam pokušavao i pokušavao.

Sjutradan sam počeo da se skidam, i izdržao sam 10 dana. Kad sam se osjetio malo zdravim i ponovo živim, kad je prošla sva muka, odmah sam pao, misleći da mogu da se vratim na ono rekreativno drogiranje. I tako počinjem da ustajem i padam sve češće, a ona je uvijek bila uz mene. Nije mogla da zadrži to za sebe, nije mogla da se nosi sa tim teretom sama, da prolazi sva ta ludila i krize sa mnom, i odlučuje da kaže svojoj majci da ja imam problem sa heroinom. Majka, sasvim prirodno, traži od nje da se vrati kući, ali ona ulazi u sukob sa njom zbog toga, nosi je ljubav, i ostaje i dalje sa mnom. Za mene još jedan veliki dokaz ljubavi, ali ni to mi nije bilo dovoljno da se sklonim od đavola. Ja sam htio, al’ jednostavno nisam mogao.Pokušavam da je lažem i krijem od nje da se drogiram, ali to je preteško jer mi nedostaje novca. U tom periodu, za mene ne postoje prepreke da dođem do para. Počinjem da kradem od njenih para koje ima u šteku, ne mareći šta će se desiti kad vidi da ih nema. Tu je dolazilo do ogromnih svađa između nas. Svašta sam izmišljao – da kockam, da vraćam dugove ozbiljnim ljudima, ili da sam kupovao subotexe za koje mi je ona sama davala novac kad sam se skidao. Počela je da krije novac od mene, iako sam joj sve vraćao, odnosno moji su joj vraćali.

Moji nisu znali šta se dešava, ja sam se branio da opet  pomalo kockam i da neću više. Živim u laži i manipulacijama, ne marim više ni za čija osjećanja. Okupljam sastanak stanara zgrade u kojoj stanujem kao podstanar sa curom i predlažem da nađemo čistačicu, a da ja budem blagajnik. Skupljam novac od ljudi, a koliko sam već sišao s uma, dovodim svoju majku da čisti ulaze, a ja manipulišem njom, trošim njen zarađeni novac. Katastrofa. Bio sam spreman na sve laži i prevare, samo da dođem do novca. U tom trenutku droga je u potpunosti upravljala mnome.

Jedne večeri, nakon svađe sa curom, odlazim kod svojih da spavam. U novčaniku nosim malo veću gramažu heroina, ne brinući o tome što idem kod roditelja da spavam. Ujutru se budim i vidim da je kesica dirana, i u prvi mah ne mogu da skontam ništa, razmišljam da li sam je ja možda sinoć ostavio tako ili neću da vjerujem da mi je majka pronašla. Upravo se to i desilo. Sirota majka je otvorila kesicu, odnijela je kod sestre da pita da li zna što je to, i tako je i majka saznala da ima sina kome je drugo ime narkoman.

Kad sam je ugledao, vidio sam bol i tugu pomiješanu sa njenom dobrotom i zbunjenošću, jer ne zna šta da kaže sinu posle takvog saznanja. Ja sam toliko bio već polupan i u glavi i u duši, da sam u tom trenutku samo razmišljao kako da dođem do novca da kupim još.

Otac se u tom periodu razbolio od bubrega, kreće na dijalizu i odlučuju da samo njemu ne kažu. Sad se i majka uključuje u pomaganje da se problem riješi, idem na buprenorfinsku terapiju, ali bez efekta ikakvoga jer i dalje uzimam heroin.

Počinjem i majku da varam na testovima, ništa me ne interesuje, potpuno gubim kontrolu. Postao sam rob droge. Pokušavam da bježim što dalje od kuće, idem na more sa curom da radim. Te sezone radim transfere za jednu turističku agenciju i ostajem sam sa curom u drugom gradu, što dalje od mojih jer mi je lakše lagati samo jednu osobu. Sa njom ponekad zapalim marihuana, idem na žurke i festival jer oboje slušamo elektronsku muziku, ne uzimam joj novac više, i na taj način koliko toliko sakrivam da uzimam heroin.

Moja nemarnost prema poslu je sve veća i veća. Vozim turiste na razne ekskurzije i prolazeći preko Zabjela, ostavljam ih da čekaju u kolima ispred dilerove kuće, dok ja završim drogu. U tom periodu mog rada u agencije me je i sam Bog pogledao, jer zbog prevelikog uzimanja heroina zaspao sam za volanom i u posljednjoj sekundi se spašavam smrti.Ni to mi nije bilo dovoljno upozorenje. Čujem se sa mojima koji se vjerovatno nadaju da sam dobro i da se ne drogiram. Sigurno je tako teško nositi se sa činjenicom da imaju sina i brata narkomana. Već po povratku u Podgoricu, trebalo mi je više novca i počinjem da radim kao konobar, jer tu imam svakodnevnu zaradu.Poslije izvjesnog vremena ni to mi nije dovoljno, nego idem kod tetaka i uzimam im svaku moguću paru iz kuće, svakim danom dok ih nisam ostavio bez centa. Ni one više nisu mogle da izdrže ta moja luda stanja, i govore majci da sam im ponio sve i da sad žive od penzije do penzije. Majka u šoku ne zna više šta da radi, kako da me smiri, kako da mi pomogne.Odlučuje da kaže ocu.Sad i bolesni otac saznaje da je njegov jedini sin postao narkoman. Već je izgubio na težini, upalih obraza i ja i on sjedimo jedan pored drugoga, i ne smijem da ga pogledam u oči jer me strah što ću da vidim. Da li će to biti bijes ili tuga. U jecaju glasa osjetih ovo drugo. Oči su mu bile vlažne od tuge, bola, straha ili šta već. Vjerovatno je majka skupila svu snagu iz sebe i dobro ga pripremila za taj razgovor, tako da u tom trenutku nije bilo bijesa koji sam očekivao. Sad svi znaju, i svi hoće da pomognu, samo ja neću da pomognem sam sebi. Kada je i otac saznao, dolazi mi malo zdravog razuma, i želim da pokušam. Lažem curu da idem na selo da pomognem nešto ocu za vikend, i odlazim kod mojih da spavam dva dana, jer njoj nemam srca da kažem, da ponovo prolazi sa mnom sve ono što je prošla toliko puta, a već je i sama popustila sa živcima. I njoj sam napravio pakao od života. Moji takođe kriju od nje, jer ja tako želim, uslovljavam ih sa tim jer jedino tako želim da se maknem od droge. Pokušavam dva dana bez trećega. Doživljavam razočarenje u samog sebe jer vidim da ja to ne mogu. Pokušavam da sakrijem od mojih tako što im ne kradem pare, već ih tražim i odlučujem da probam heroin na iglu jer mislim da će mi trebati manje novca. Pošto nisam smio to sam da radim, novca mi je trebalo isto, jer sam morao da platim ljude i za to. Smučio sam se sam sebi, postao sam pravi narkoman kome ne treba samo novac i bježanje od svih, nego mi treba i novac, i igla i ljudi koji će da ubrizgaju taj đavo u mene. Najviše me bilo strah smrti i prekidam sa iglom, i nikad više nisam uzimao drogu na taj način. Otac tada prodaje stan koji nam je ostao od đeda. Čekao sam dugo na prodaju tog stana i razmišljao kako tada sigurno neću da se drogiram, već da živim normalan život. Ali, tada je baš bilo kasno, to je samo bila moja puka želja, i sav taj novac završio je na drogu…

Govorio sam ocu da ne govori ništa majci, koristio njegovu bolest i neupućenost u droge i lagao ga da postoji terapija koja se zove buprenorfin i da ta tableta košta 50 eura. Njegovo veliko srce želi da pomogne sinu, ako treba i život da mi da, a nije svjestan da je droga od njegovog sina napravila monstruma, koji više nema osjećanja.

U isto vrijeme idem kod tetaka, koje su i to malo novca što imaju, počele da kriju od mene, ali ja ne odustajem. Doveo sam sebe do toga da mi ta vrata budu zaključana i više baš nimalo nisam mogao da kontrolišem svoju bolest. Zajedno sa sobom vodio sam cijelu porodicu u propast, i sve ljude koji me vole. Sa posla sam počeo da nosim pazare koje mi je otac vraćao kad potrošim. A cura ništa od toga nije znala, ili je samo željela da vjeruje da je sve u redu. A ništa nije bilo u redu.Koristio sam ljubav svojih roditelja prema njoj da joj ništa ne govore i tako je ne povrijede.

Kum ponovo dolazi iz Moskve, i naravno, prvo zove momka koji ga je krstio prije 8 godina. Ali ja više nisam bio taj isti momak. Bio sam momak koji ne može više ni sa drogom ni bez nje. Tada mi govori: “Kume, ja ću sve da uradim, ali više ne želim da te gledam takvog.” Ni ja ne mogu sebe da podnesem više, i odlučujem da se, poslije toliko pokušaja da sam uradim nešto, predam i idem na liječenje. On kontaktira sestru od koje sam bježao tolike godine, i koja je rekla da posle svih pokušaja da me spase, biće prva tu ako odlučim da se liječim. I tada je cijela porodica danula dušom, jer moja tortura više nije mogla da se izdrži.

Kum predlaže Moskvu, ali ja se ipak odlučujem za ovu ustanovu. Ostaje mi samo da saopštim curi. Ona se potpuno slaže sa tim, ali ja joj ni tada ne priznajem da ponovo uzimam heroin, već idem da se izolujem od svega jer ovakav život nema smisla. Nikad u životu nije vidjela heroin, nikada mi ga nije našla, a ja sam toliko bio loš da ni tada nisam mogao da budem iskren prema njoj.

Istina uvijek izađe na vidjelo, kao i sljedećeg jutra kad me u dnevnoj sobi po prvi put za toliko godina zatiče na djelu. Sa prosutim heroinom na stolu, ugledavši me, doživljava stanje šoka.

Tada sam bio ubijeđen da je to to, da je to naš kraj. Ostavljam je u takvom stanju, odlazim kući i poslije pet dana dolazim na kapiju ustanove, i nadam se, uz Božju pomoć, zakoračih u novi život, život bez droge. Pozdravljam se sa svojima, i tada mi sestra kaže: “Nadam se da ćeš ovaj datum slaviti kao novi rođendan.” Ja vjerujem u to.